Piše: Vladimir Kuzmanović
U pitanju je broj koji ćemo imati na umu kada budemo pratili nedeljno finale između Olimpijakosa i Reala jer se upravo toliko puta kraljevski klub plasirao u finale Evrolige.
I zaista zvuči nevjerovatno! S druge strane, protivnik kojem je jedan od zadataka da skine prokletstvo prvog mjesta i najzad prekine tu neugodnu tradiciju. I jedni i drugi poslije svega prikazanog u polufinalima, imaju svoje šanse da ostvare i ciljeve i snove. S druge strane imali smo priliku da uživamo u dva stila košarke, jednom defanzivnom, drugom ofanzivnom i koliko god spektakularna utakmica između Reala i Valensije bila, odbrana je ta koja donosi sigurnost. No, krenimo redom.
Prva utakmica dana, atinski crveno bijeli protiv branioca titule Fenerbahčea iz Istanbula. Sam početak je najavio kakvu ćemo utakmicu gledati i koliko je Olimpijakos spreman za novu titulu. Sedam minuta bez postignutog koša bi obeshrabrilo mnoge timove ali Fener nije jedan od tih. Primivši svega 12 u istom periodu, Fener nije zaostajao mnogo, samo je trebalo pronaći dobar ritam što su svi, ne samo u protivničkom timu znali, već i svi ljubitelji košarke a naročito navijači turskog šampiona. Ipak svako otvaranje novog poglavlja u utakmici, Olimpijakos bi pravio seriju koja je u nekoliko navrata dostizala čak 18 poena, retko dozvoljavajući prilazak protivnika na jednocifrenu razliku. Sve što je Fener uspio je da dođe na 7 poena zaostatka. Malo za utakmicu ovakvog intenziteta. Jedan od razloga, ako izuzmemo izuzetno agresivnu i čvrstu odbranu Olimpijakosa, jeste loše šutersko veče za tri poena.
Znam dešava se ali ako izuzmemo Biberovića iz jednačine, Fener ima 4 od 27 za tri. U utakmici u kojoj nemate pravo na grešku, previše loše. S druge strane Olimpijakos je pokazao zašto je glavni favorit za titulu prvaka. Kada su sve oči protivnika uprte u dobro poznate glavne poluge grčkog tima, tada se pojave igrači koji ne samo donesu svežinu i novu energiju, već jasno znaju kako da preuzmu odgovornost u pojedinim momentima. Malo nas je tipovalo da će Vord ili Peters biti igrači odluke ali poverenje koji oni osećaju u svom timu, koliko god uspona i padova, dobrih ili loših igara imali u toku sezone, daje im tu snagu da budu igrači odluke. Vord sa 10 i Peters koji nema promašaj iz igre sa 17 poena, samo su nastavili fantastičnu seriju Vezenkova iz treće četvrtine i donijeli ubjedljivu pobjedu svom timu. Sve to dodatno je pokrio fenomenalni Nikola Milutinov sa čak 13 skokova, što ide u prilog konstataciji da petica i dalje pravi razliku u savremenoj košarci.
Znam, ima onih kojima je drugačiji stil prijemčiviji ali definitivno kontrola reketa i zatvaranje istog, čini svoje. Na kraju, zaslužena pobjeda grčkog tima uz nekoliko opaski čuvenog Ibrahima Kutlaja, koji je nastupao za dva velika protivnika Olimpijakosa, jednog tradicionalnog, Pao i drugog aktuelnog, Fener, koji reče da je suđenje bilo na strani crveno bijelih, prije svega kroz odnos faulova. Pogledao sam i taj segment jer nisam stekao sličan utisak. 19/21 je odnos faulova, dva više turskoj ekipi, dok je odnos u šutnutim slobodnim bacanjima 20/26, 6 više poraženi. Sklon sam svakakvim idejama ali ova sinoć nema težinu, Olimpijakos je prosto bio kvalitetnije protivnik u svim segmentima igre i radujem se njihovom novom finalu.
Druga utakmica dana je imala dva pravca : ili se bajka nastavlja ili će kraljevski klub ponovo pokazati zašto su sveprisutni pa čak i onda kada im se nisu poklopile sve kockice. U ovom slučaju baš nisu jer izgubiti Tavaresa pred plej of i to, uz čak tri poraza u domaćem prvenstvu, preboljeti i pobijediti takav tim kakav je Valensija, mogu samo prekaljni, iskusni igrači na čelu sa istim takvim trenerom.
Utakmica je imala potpuno očekivani tok. Valensija je došla da se nadigrava (mislim da opcija taktiziranja kod njih ne postoji) i u polufinale su donijeli onaj svoj prepoznatljiv stil koji se bez sumnje dopao svim ljubiteljima košarke. Vjerujem da su svi neopredjeljeni navijači, potajno navijali za njih.
Ipak za ovakvu utakmicu nedostaje i iskustvo koje je apsolutno na strani Reala. S jedne strane gledali smo dobre partije cele spoljne linije Valensije uz Ruversa i Pradilju dok je s druge strane Hezonja odigrao jednu od najzrelijih utakmica u svojoj karijeri. Potpomognut čovjekom beskonačne energije, Fakuom Kampacom, vodio je Real ka novom finalu. Svakog momenta u kojem bi se mašina Valensije palila, Real je imao adekvatan odgovor. Ako je i očekivano da su Lajls ili Feliz ti igrači od kojih se to očekuje, onda Gebrijel Dek u ovoj sezoni to nije. I opet se vraćamo na priču o povjerenju. Kluba, navijača, trenera… Taj odnos se gradi, taj odnos se zaslužuje, ne mjeri se učinkom ne jednoj utakmici već nečim mnogo dubljim, ulogom koju taj igrač prihvata i sa kakvom energijom se bori za svoj klub. To su odgovori zašto su Real i Olimpijakos u finalu, ne ko ima najboljeg ili najljepšeg igrača.
Da se vratim na samu utakmicu. Postoji taj jedan momenat koji je možda bio prekretnica meča. Vjerujem da znate o čemu pričam, faul pri šutu Montera za tri poena, na 6 razlike za Real. Žao mi je što su sudije uspjele da nas ubijede da ne vidimo ono što smo videli i da jednu ovakvu odluku ne preinače i pokažu da je faul bio pri šutu. Ne zato što navijam za Valensiju nego što je to moralo da bude tako. Makar po pravilima koja nam svekodnevno objašnjavaju a onda tumače na sasvim drugačiji način. Iskreno se nadam da nova sezona neće donijeti toliko muke i nervoze pri sličnim odlukama.
Očekuje nas veliko finale, dvije ekipe koje su zaista mnogo pokazale u ovoj sezoni. Ipak u za nijansu lošijoj situaciji se nalazi Real jer je posle gubitka Tavaresa, sinoć ostao i bez Garube.
Da li će biti u stanju da anuliraju teoretsku prednost u reketu Olimpijakosa, ostaje da vidimo. Što se Atinjana tiče ostaje nam da vidimo da li je ova timska igra proizvod sazrevanja ekipe u kojoj nije važno ko je heroj koliko da se svi zajedno popnu na tron Evrope. U svakom slučaju čeka nas velika borba. A pošto je čika Kuzma čika, i sjeća se nekih divnih davnih vremena, iskoristiće slogan sa fudbalskog evropskog prvenstva 1976 i poručiti: Ko bude bolji, pobjedu nek slavi.
Vidimo se u ponedjeljak.
