Piše: Vladimir Kuzmanović, sportski konsultant na Sportklubu i predsjednik Saveza košarkaša u kolicima Srbije

Primjetili ste da malo pišem o NBA, u stvari…”malo” bi značilo da makar koju riječ kažem na tu temu a to uopšte ne činim. Naravno dođe i to vrijeme da, više iz nostalgičnih nego aktuelnih razloga, kažem koju riječ.

U zimu 1987 (da da, prije sto godina), za vrijeme školskog zimskog raspusta, obreo sam se u Portorikanskom Harlemu u Nju Jorku.

Ukućani na poslu a ja jedini vlasnik daljinskog na kablovskoj TV.

Ništa mi ne privlači pažnju dok jedan momak u plavom dresu nije presjekao loptu, istrčao kontru i učinio nešto što do tada nisam vidio…pa iskreno, ni na filmu.

Vraćeni snimak i bio sam kupljen. Odgledao sam utakmicu do kraja, shvatio da iga za domaći tim i to je bilo to.

Ah da…bio je još jedan detalj…1987 je bila posljednja sezona Džulijusa Irvinga, poznatijeg kao Dr Džej koji je sa 37 godina završio karijeru. Imao sam prilike da pogledam nekoliko utakmica Filadelfije a vi dječaci, potražite na vašem omiljenom YT “Dr J baseline scoop” pa pogledajte šta je pošlo za rukom doktoru.

foto: wikipedia

Desetak dana kasnije, u kraju sam prepričavao šta sam vidio u Americi. Naravno dodao bih koji pokret više da priča bude još zanimljivija.

To je bio moj ulazak u NBA koji ću, do kraja godine, imati prilike da pratim i na našoj televiziji, finale Lejkersa i Bostona.

S jedne strane Medžik i Džabar, sa druge Bird i Mekhejl.

Utisci koji su zauvijek ostali urezani u sjećanje su samo bili pitanje afiniteta ko šta voli, da li usporen snimak neke od Medžikovih asistencija, pri kojima bih ponovo pogledao u suprotnu stranu, Džabarov čuveni Skaj huk koji je izgledao (i bio) neodbranjiv ili nametnuto pitanje Da li Bird ikad promašuje? Inače podsjećanja radi, 1989. godina nam donosi  fantastični časopis KOŠ, jedan od najboljih ikada, pa su na zidu moje spaveće sobe bili Divac, Džordan, Medžik, Bird, Teri Kamings, Klajd Dreksler…

Da se vratim na temu….1987 je i prva prava sezona najboljeg ikada.

Na ovu temu čak ni ne diskutujem, jednostavno smatram da tu nema mnogo šta da se kaže i da sam, sa ove distance, presrećan što sam živio u njegovo vrijeme.

foto: wikipedia

Iako je Medžik ponio MVP titulu, što je bilo i očekivano s obzirom da su u finalu savladali Seltikse 4-2, preko 3000 poena, preko 200 ukradenih i preko 100 blokada je ono čime je Džordan najavio težak… pardon, veoma težak, put do trona. Put je vodio kroz Detroit a sa njima nije bilo šale. Ajzeja Tomas, Džo Dumars, Denis Rodman, Bil Lejmbir i Džon Sejli (nisam morao da tražim po netu) su zaustavljali Džordana u naredne tri sezone.

Kada kažem zaustavljali to je podrazumjevalo  dozvoljena i uglavnom nedozvoljena sredstva, koje je Džordan podnosio kao rijetko ko.

Čekao je i bivao sve bolji.  Od polufinala konferencije *88 u kojoj je Detroit slavio 4-1, preko finala konferencije *89 u kojoj je rezultat bio 4-2, do naredne i posljednje serije *90 koju je Čikago izgubio u finalu konferencije 4-3.

foto: wikipedia

A onda 1991 Detroit je bio počišćen u finalu konferencije dok su Lejkersi prošli za nijansu bolje. 

Ako sam do tada uživao u igri pomenutih timova od tog momenta do kraja mog interesovanja za NBA, navijao sam samo za jedan tim i za samo jednog čovjeka. Uz veliko poštovanje za mnoge poslije njega, Džordanov odlazak je zaista bio kraj jedne ere, naravno, što se mene tiče.

Sljedeće podatke ne bih znao bez pomoći gugla iako sam ih negdje zapamtio a u pitanju su članovi Kuće slavnih iz perioda o kojem sam govorio.

Da vidimo redom: Karim Abdul Džabar, Leri Bird, Kevin Mekhejl, Ajzea Tomas, Mozes Meloun, Medžik Džonson, Robert Periš, Džejms Vorti, Klajd Dreksler, Čarls Barkli, Džo Dumars, Dominik Vilkins, Patrik Juing, Hakim Olajdžuvon, Adrian Dentli, Majkl Džordan, Džon Stokton, Dejvid Robinson, Denis Džonson, Karl Meloun, Skoti Pipen, Kris Malin, Denis Rodman, Redži Miler, Gari Pejton…zastaću na 2013. godini jer ih ima još mnogo uključujući Dražena Petrovića, Arvidasa Sabonisa, Šarunasa Marčuljonisa, Dina Rađu i naravno Vlada Divca. Sve ovo da bih dočarao kvalitet košarke s kraja 80-ih.

foto: wikipedia

Zašto sam se vratio u prošlost, za mnoge od vas, daleku prošlost. Zato što koliko god da sam ponosan na naše igrače Bogdanovića, Vučevića, Jokića, Marjanovića, Bjelicu, koliko god se radovao njihovim ličnim i timskim uspjesima, koliko god uživao u igri mladog i fantastičnog Luke Dončića, igra koju katkad pogledam tek na trenutak, u kojoj vidim po tri posjeda obje ekipe i za sve to vrijeme samo jedan pas, ne mogu da ostanem ravnodušan i da kažem da mi se dopada.

Ne mogu jer pripadam drugom vremenu kada se i u Evropi i u NBA igrala drugačija košarka, ne samo po mojoj ocjeni već i po ocjenama stručnjaka koji su analizirali relevantne podatke.

Nego otkud uopšte “ja” u naslovu sa “NBA”?

Tokom naših zajedničkih igara u dresu BFC-a, one posljednje sezone kada se rastanak približavao, kaže meni moj kum Zoran Marković: “Ne brini Kuzma, svi ćemo jednog dana biti NBA”. 

foto: facebook

“Šta pričaš”? rekoh. 

“Nećemo Biti Angažovani”

Leave a Reply